Nikad necu nauciti da cutim. Da budem proracunata i manipulativna. Da ne pljusnem istinu koliko god razorna bila. I koliko god nepotrebna i besmislena. Osim u jednom slucaju gde lazem ko pas, bezkrupulozno i mnogo. Al taj odnos ionako podrazumeva lazi, tako da se ne racuna, jer ga nisam ni birala sama. Odnosi koje sama biram ne podnose laz. Iako je pametnije i bolje cutati. Ne, ja cu reci pa makar mi se i dvesta puta obilo o glavu, istrtljacu sve sto je u meni, potpuno svesna da je to bumerang koji ce se vratiti da me nokautira. Ja ne umem drugacije. Ja ne zelim drugacije. Ja ne verujem u drugacije.

Prvo pravilo je ne povrediti. Ako prekrsis pravilo prvo sve drugo postaje drugo. I dzaba sve neznosti i pokloni i trud, sve je to drugo u odnosu na prvo. Ako postujes pravilo prvo onda sve te druge stvari postaju bitne. Stvar perspektive. I osecanja.

Ima ta jedna uvreda na koju sam posebno osetljiva, posle koje se zavrsava sva prica i ostaje samo bes. Zato sto je laz. Ne, nisam je odavno cula, al, eto, ovih dana razmisljam o njoj. Zbog kompromisa. Zbog nejednakosti. Neravnoteze.

I umesto da se spremam i radujem, ja razmisljam i tugujem. Zamenila sam optimizam za pesimizam. Mnozina ispred jednine. Krade energiju. Mantram recenicu iz naslova. Borim se sa sobom. Konkretna povredjenost vs opsta ideja. Pravo na slobodu.

Ознаке: licno