Nakon sto sam ispostovala zakone fizike i potpuno pukla pod pritiskom mesec dana nisam radila apsolutno nista. Sve sto je trebalo da uradim samo sam sklonila u ignore (da ne upotrebim neki nekulturniji izraz) folder u svojoj glavi, izlezavala sam se i gledala sto gluplje emisije na tv-u, posecivala forume, blogove, fejsbukove i sajtove koji zahtevaju sto manju upotrebu sive mozdane mase. Nisam ni jednom sela na prostirku, nisam nista uradila povodom radova koji me cekaju, procitala sam pet stranica knjige, koja mi se dopala, ali sam zakljucila da zahteva suvise napora za citanje pa sam je ostavila pored kreveta, kao dekor. Naravno, posto nista nisam uradila, a trebalo je mnogo toga, obaveze su se nagomilale, pritisci pojacali i u mnogo sam goroj poziciji nego pre mesec dana. Ali moja pozicija je drugacija. Sad sam umorna od neradjenja nicega i zeljna posla, napredovanja, rada, borbe, puna sam nade i entuzijazma i vidim svetlo na kraju tunela. Za pocetak prostirka je aktuelna ponovo. Tuzno je koliko sam za samo mesec dana nazadovala, al sta je tu je. Cim generalno sredim kucu vracam se radovima. Trazim posao. Vracam se u zivot.

Neko sa kim delim zivot godinama i za koga sam mislila da mu svaku misao i svaki stav znam iznenadio me. Zaprepastio. Najpozitivnije moguce. Nacinom i temama o kojima razmislja. Koliko sam malo poverenja imala u njega i koliko mu malo kredita davala. Ispostavilo se kao moja greska. Mozda cak i najvise predrasuda imam prema osobama koje su mi najblize i za koje mislim da ih najbolje poznajem. Sto nije lepo od mene.

Pokusavam da napisem pricu.

Moja prijateljica zove iz Grčke.
Mogao sam da čujem sunce u vrtu; sedeo
Sam u kancelariji postrance prema prozoru,
S kišom, saobraćajem i pet rupica za svež vazduh
Koje su devetorica muškaraca u plavom sa zadovoljstvom izbušila u kamenu.
Čeznuo sam da budem tamo. Nisam
Imao izbora. Skoro da sam mogao omirisati vetar,
I mogao sam je videti kako stoji tamo s telefonom.
Sunce je bilo tako oštro, da je probijalo haljinu,
Koja se razapela u njenom raskoraku.
Iza nje sedeli su muškarci bronzane boje i pili mastiku u senci.
Nikada mi nijedan poziv nije tako kidao srce.
Sinulo mi je da starimo
I da pogrešno koristimo jedni druge, dok još ima vremena.
Mogao sam da biram jedno od dvoga: da zgrabim telefon,
Uzmem auto do aerodroma i odletim dole
Ili da sve promene definitivno otpišem,
Da se pomirim s mišlju da nikad više
Neću biti ljubavnik na suncu. Prvo sam se osećao
Tako teškim i komplikovanim da sam izabrao da izaberem
Ovo poslednje. Sada sam ovde, Star
Odan, oko ponoći, s kalendarom punim
Pokajanja i samoobmana. Jer
Šta vredi što sam te jednom voleo,
Kada znam da te više voleti neću.

Bo Green Jensen
Sa danskog preveo: Predrag Crnkovic
Preuzeto: odavde

Ima ta jedna slika, slikana ispred crkve, neposredno pre vencanja koja je lajtmotiv celog naseg braka. Na toj slici se raspravljamo. On meni pravi ljubomornu scenu zbog nekoga ko nam je igrom slucajnosti presekao put, a u glavi, nosu i dzepu skriva mnogo vecu prevaru i laz. Tako je od tad, svi njegovi gresi se oprastaju, umanjuju, ponistavaju, a ja, ja sam jos uvek kriva za tu jednu stvar koju sam uradila mnogo godina ranije.

Samo sam jednu stvar trazila od njega za to vencanje. Jednu pesmu. Eto, za celo vencanje, za celu organizaciju bilo mi je sve jedno, i gde, i sta, i kako, i ko, zelela sam samo tu jednu jedinu pesmu. Nije je nabavio. Tako je do sad, samo jednu jedinu stvar trazim od njega, a on ne moze to da uradi.

Odlucila sam da se promenim.

Napisala sam post i onda sam shvatila: mene je sramota da to objavim

Najgore od svega je to sto sam uradila sebi.

U nedostatku volje za necim pametnijim gledala sam pre neki dan emisiju na discovery-ju ili tako vec nekom kanalu kako je nastao svet. I ostala sam iznenadjena. Svi smo mi nastali, u stvari, iz male neravnoteze. U samom pocetku, samo nekoliko trenutaka nakon trenutka postanja, u prostoru su postojali materija i antimaterija. A ceo svemir kakav jeste, zajedno sa nasom galaksijom, planetom i nama na njoj postao je zahvaljujuci maloj neravnotezi izmedju te materije i antimaterije, u korist materije, naravno. Da nije bilo te neravnoteze niceg ne bi bilo. Zasto je to ostavilo toliki utisak? Zato sto sam oduvek verovala da smo i da je svet iz neke ravnoteze nastao, da ravnotezi tezimo i da se u ravnotezu vracamo, da je neravnoteza neprirodno i lose stanje, da je na pocetku i na kraju svega neki sklad. Ovo saznanje o znacaju neravnoteze je dalo sasvim novu dimenziju mom nacinju razmisljanja.

Na slican nacin nastao je i ovaj blog, zahvaljujuci raznim neravnotezama njegove vlasnice, neravnotezi tela i duha, neravnotezi zelja i mogucnosti, neravnotezi datog i dobijenog, neravnotezi akcije i ocekivane reakcije, hormonalnoj neravnotezi, mentalnoj neravnotezi, kad malo razmislim nista u mom zivotu i nije u ravnotezi.

Ja sam Kali, a ovo je moj svet. Dobrodosli.