mrzim ovu zemlju. ljudi su stoka. mnogo sam besna. hocu negde gde postoji normalno.

Ознаке: licno

ja sam ozbiljno aokej. moram da se menjam.

Ознаке: licno

cinjenica je da sam preplasena. na toliko mnogo nacina preplasena. na koju god rec naidjem na srpskom ili engleskom koja opisuje stanje straha i uplasenosti mogla bih da je upotrebim za sebe. mogla bih da napravim recnik reci koji opisuju to stanje. preplasena, uplasena, prestrasena, prestravljena, anksiozna, skamenjena od straha, zastrasena, naplasena, afraid, frightened, petrified, scared, terrified...sve sam to. gledam od jutros neke dobre i neke ne i anksioznost raste u meni. pitanja. sumnje. hocu li moci? treba li? da li? ocekivanja drugih iskacu, moja ocekivanja iskacu i sumnje, sumnje, sumnje. da li cu biti dobra? da li? da li? da li? muka mi je koliko se plasim. i sto se vise blizi sve mi je gore. bezim u neka sporedna interesovanja, bezim, kao sto uvek bezim u tim sitacijama, a ovaj put nemam gde da pobegnem. i da me covek pita zasto se toliko plasim ne bih znala da kazem. evo smesno mi sad.

Ознаке: licno

u trenutku samo iscuri iz mene i odjednom se srucim kao da mi je neko sve kosti povadio a onda mi jos bacio planinu na me i nestane zivota iz mene, volje, radosti, energije, nestane svega ostane samo slabost a ako zagrebem po njoj,a grebem isplivaju aveti repetitivne boli i razocaranja. i nije bitno koliko je meni bitno i sve ja to znam, al meni je vrlo bitno u ovom trenutku sadasnjem da se djavli ostave da spavaju tamo gde im je mesto. to za mene sada, u ovom trenutku ne pretstavlja to sto jeste, pretstavlja nesto drugo i koliko god se borila, racinalizovala, govorila sebi, umanjivala, smirivala kad djavola probudis prekasno je. i znam sta treba da uradim, isto sto i on, a ne mogu. zato sto meni to nije to, meni je to cela personifikacija proslosti, hocu li pobediti ja nju ili ona mene i koliko god svesno bila svesna nesvesno je jace. jako pogresan trenutak za sve to. ponekad uspem da kazem ok je, al kad se ponadam padnem u trenu i u sekundi sve istece iz mene ostane samo supljina. i vise ne znam, koliko je ozbiljno i stasno to sto me baci na drugi kraj svemira da lezeci cekam...nesto.

pateticna sam, bljutavo pateticna kad sam srecna, ogavno pateticna kad sam tuzna.

Ознаке: licno

sve teze se sabiram. sve lakse oduzimam. sve brze tonem. sve sporije dizem. sve lakse zaboravljam. sve teze oprastam. sa krizom se borim iz dana u dan. nekad je porazim, nekad je pobedim, nekad je prevazidjem, nekad je prozivim, jos joj nisam popustila i prepustila se. lomi me. i sve manje znam. moja osecanja zbunjiva su. danas sam morala da secem da bih dosla do zakljucka. donelo je malo olaksanje. i novu krizu odmah posle. treba se izboriti sa vremenom i slikama, sa drugima, sa predstavama i senkama, sa sobom na koju sam navikla. i sto sam ja jaca jaca je i ona, i sto vise bezim brze me sustize i vuce da se vratim, sto vise idem napred jace me vuce nazad. kaze da me tek ceka vrhunac. kaze da ako pomislim da ludim da je u redu. kaze da ne zaboravim. a ja ni sa kim drugim ne mogu da pricam o tome, osecam se kao budala kad pricam o stvarima koje ni sama ne razumem. i je bio u pravu za dokolicu, to je jedna strana problema. da li zaista postoji i druga ili samo projektujem necu znati dok ovu ne prevazidjem i ne predjem na tu drugu.

jedva izdrzavam da se ne jedem. jos da prestanem i da se kidam.

Ознаке: licno

Nepogresivo i bez izuzetka se desava da onoga trenutka kad se opustim i pomislim/kazem kako je zivot dobar sranja pocinju da se desavaju. Najlogicnije objasnjenje mi je da bi se sranje u svakom slucaju desilo, ali da ga ovako mnogo vise primecujem, mnogo mu veci znacaj dajem i mnogo gore izgleda nego da sam i inace u sranju pa se dogodi jos jedno. Ovako taman se jedva slabim i nenaviknutim rucicama odrzavam na vodi i glava nenaviknuta na pozitivne i lepe misli pomisli "o kako je lep pogled odavde" i "kako je svet lep" naidje talas i poklopi me. Drugacija je perspektiva nego kad se vec nalazim pod vodom, davim se zaokupljena losim mislima i naidje talas, necu ga ni primetiti. Sklonija sam da poverujem ovom objasnjenju nego da sve pripisem baksuzluku, nemanju srece, marfijevom zakonu, slucajnosti ili tako nekom drugom sujevernom pokusaju.

Elem, iz krize u krizu. Kao neko ko je navikao da ceo zivot i od dva plusa pravi minus jako mi je tesko da se promenim i ostanem kul i kad me zahvati novi talas sranja. Dovoljno mi je sto se borim tako junacki sa sobom, svako dodatno sranje me zakucava nekoliko koraka u nazad. Nekoliko jedva napravljenih koraka. Ma sve je to sranje. Danas sam depresivna.

Ознаке: licno

Anonimnost je keva.

Izlazak iz anonimnosti je sranje.

Roditeljstvo je bolest. Vecma. Pitam se kako li cu izbeci svo to ludilo. Nadam se da o tome necu morati da razmisljam jos koju godinu.

Imam sise i dupe. I to je sranje. Ko misli da je to dobro i lepo zelim mu da mu isti porastu. Stvari koje sam kupila na decjem odeljenju za sebe vise ne mogu da obucem. Onom ko misli da je to super i sjajno imam samo jednu poruku: "Obrijacu te na spavanju, Debeli"

Zivot je lep i veseo. Prvog, tacnije drugog pocinjem da radim. I preplasena sam. To je normalno, al nije bas dobro. Isto toliko sam uzbudjena. I jedva cekam.

Stvari koje procitam na internetu me uglavom iznerviraju i skenjaju. To me cini ludom zato sto ih uopste citam i bavim se njima. Trebalo bi da prestanem.

Zarko bih zelela da dobijem sedmicu na lotou. Zato sto eto tako. Volela bih i onu nagradu. A nadam se da ce mi uleteti i karte za fest.

E da, zivot je urnebesan. I divan. I saren. I savrsen. I cudesan. I smeskam se. I licim na sebe.

Ознаке: licno

Praznicni dani odmora koji su trebali da budu laki i veseli pretvorili su se u totalnu suprotnost. Sreca i mir u novoj godini su potrajali ceo jedan dan. Posle toga sam shvatila da koliko god ja videla da je casa polupuna i koliko god govorila da je puno bolje nego sto je bilo neke stvari se nikada nece promeniti. Nikada, sta god uradila ili rekla necu biti na prvom mestu nekome ko je meni bio na prvom mestu i nikada za mene nece biti spreman sve da uradi, sta god ja cinila za njega. I neko koga volim najvise na svetu odlucio je da ne provede praznike sa mnom. I ja tu ne mogu nista da promenim. Jedino sto mogu je da prihvatim stvari kakve jesu i postavim se prema tome. Sto hrabrije i sto realnije.

I sad ostaje dilema koju nisam htela da vidim: da li sam spremna da ceo zivot budem na drugom mestu, iza necega sto mrzim najvise na svetu?

Sjebala sam se skroz, pustila sam crnoj rupi da me usisa, crna rupa mi je u grudima sad.

Ознаке: licno