Ziveti u garsonjeri sa nekim je sranje. Kako god da okrenes. Veciti kompromis i prilagodjavanje. Ako sustanar sa kojim delis dva sa dva koraka zivotnog prostora spava, tebi ne preostaje nista drugo nego da vegetiras u tisini. Odlicno vreme za citanje i ucenje. Ali ako ti bas nije do toga, ili imas nega druga posla eto frustracije. Ne mozes da pricas telefonom, peres sudove, usisavas, kuvas, docekujes nekoga na kafi, ne mozes cak ni da mirno i brzo kuckas po tastaturi, jer je i to iritirajuce i uznemiravajuce po spavaca. Mozes da odgledas neki film, citas blogove, gledas klipove sa youtube-a ili pornice, ali ne mozes da pises svoj rad ili pricu, ne mozes da raspremas kucu jer sutra dolaze vazni gosti, a kasnije ides da se vidis sa nekim drustvom, i uopste sve sto ti pada na pamet da treba da uradis najcesce ne mozes.
Zivot u garsonjeri je sranje jer je dnevna soba=spavaca soba=trpezarija=soba za goste=jedina soba.
Zivot u garsonjeri je sranje jer osim izlaznih vrata i vrata od kupatila nema vrata kojima u svadji mozes da lupas, ako to volis da koristis kao argument.
Zivot u garsonjeri je sranje jer superkrcko i ekspreslonac stoje ispod radnog stola, zajedno sa kesama punim garderobe koja ceka da bude prepravljena ili bacena, zajedno sa knjigama i praznom kutijom od jastuka.
Zivot u garsonjeri je sranje jer ponekad zidovi pocinju jos da se skupljaju i primicu i cini ti se da se gusis i nemas vazduha.
Zivot u garsonjeri je jos vece sranje ako nemas dovoljno novca da je uredis da bude koliko toliko funkcionalna, nego sluzi kao groblje starih stvari koje su drugi izbacili iz svojih kuca, pa umesto da odnesu na djubre stave svoju ogromnu fotelju u tvoju malu sobu.
Postajem jako nervozna i frustrirana. Sto je glupo. Jer toliko je toga za uraditi u tisini. I u kupatilu.

Mnogo volim jutra. I volim tisinu. Jutro je onaj deo dana kad sunce pocne da izlazi, pa do trenutka dok se vecina ljudi ne probudi i ne krene na poslove, ili za njima. Jutro je, dakle, promenljiva kategorija. Kao vrlo dnevni tip, ne priznajem za dan onaj deo dvadesetcetvorocasovnog ciklusa kad sunce nije na nasoj strani. Leti jutro traje satima, od 4-5 pa do 7-8, a zimi je nekad jedva i primetno i traje tek toliko koliko suncu treba da se rodi i svetlosti da pobedi mrak. Ne znam da li to ima neke veze za mojom podsvescu, sa arhetipovima i iskustvima mojih predaka, sa nekom simbolikom, ali u mom licnom svetu svetlo je dobro, mrak krije zlo i noc je samo nuzno zlo. Svi ti izlasci i dobri provodi, i sva ta zezanja, i sve te sjajne stvari (jer kad malo razmislim zivotna iskustva sam sticala uglavnom pod okriljem tog zlog mraka) nisu uspele da me promene, svitanje je i dalje najlepsi deo noci.
Jutra su samo moja. Tad cutim i uzivam u cistoci sveta, u lepoti i nevinosti dana, u velicantvenosti trenutka i svega sto u tom trenutku postoji, tako sjajno i mirno, ponovni pocetak, ponovna sansa, novi dan. Nekad napisem nesto, nekad uradim nesto, nekad mi zbog nepaznje promakne, ali najvise volim da sa soljom necega po zelji sedim na terasi koju nemam i gledam kako dobro pobedjuje zlo, kako se dan sa lakocom svakodnevne mnogomilenijumske rutine ponovo radja, i kako je svet u tom trenutku jedno savrseno mesto i budem. Eto, ako bi moglo, nista vise ne zelim, zelim tu kucicu na selu ili moru (sa brzim internetom), sa terasom koja ima najlepsi pogled na izlazak sunca, sebe dovoljno cistu da mogu da se probudim u svakom danu dovoljno rano da zivim taj trenutak, jos par sati za sebe i svoju dnevnu rutinu, pa moze da pocne i taj dan.
Jos samo da smislim sta bih radila i od cega bih zivela na selu...

Nerviraju me te godine. Mislim nerviraju me sto prolaze tako brzo. I nerviram samu sebe sto ih pustam da prodju tako nezapazeno, beskorisno, bledo. Muci me ovih dana zal za mladoscu mnogo vise nego ikad pre. Sve se nesto secam kako je bilo, tacnije, kakva sam bila i sve mi se nesto cini da sam bila mnogo bolja nego sada. Nista od 'svakoga dana u svakom pogledu sve vise napredujem'. Dopustila sam da idem u suprotnom pravcu. I zasluzila sopstveni prezir. Tek za nijansu sam bolja, u svojim ocima, od onih dobrih devojcica, koje su na vreme pozavrsavale skole, poudavale se, nasle poslove na kojima ce ostariti, dobile decu, pa sad na fejsbuku umesto svojih slika stavljaju slike svojih beba. I to samo zato sto mi se od toga povraca. Inace sam imala u prethodnim neslavnim danima i trenutke kad sam zalila sto nikad nisam mogla da budem dobra mamina devojcica. Kao sad bih bila srecnija. Litl morgen. Ne mogu, jace je to od mene. Imam neku urodjenu ili vrlo rano stecenu i duboko usadjenu odvratnost prema dobrim devojkama. I dobrim decacima. Diskvalifikujem ih na pocetku. Necu da se druzim. Isto je i sa klasicno lepim osobama. Onim za kojima se svi okrecu i uzdisu. Kad vidim takve prosto vidim neku sluz kako se sliva s njih. Napravim facu kao da sam videla povracanku. Imala sam samo jednog klasicno lepog decka u svom zivotu, cisto eksperimenta radi. Nije uspeo. Ni eksperiment, ni veza. Verovatno postoji neko ime za taj moj poremecaj, neka dijagnoza, a da nije bunt i nezrelost.

Primecujem da godine, ove srednje, vecini muskaraca daju neki smek, postaju mnogo zgodniji i privlacniji. Svi ti stomacici u najavi su urnebesno simpaticni. I seksi. Plocice su totalni aut. Slicno je i sa zenama. Nezrela, mladalacka tela mi izgledaju perverzna iz ove perspektive. I fuj. Volim te znake izvesnih godina, zrelosti i iskustva na telu. Pitam se kako li ce biti za deset, ili dvadeset godina. Zene propadaju mnogo brze nego muskarci. Vecinom.

I primecujem kako postajem izbirljiva, kako mi kriterijumi rastu. U svemu.

Dobila sam razglednicu od Najbolje drugarice iz Londona. Na njoj su dve gole zene koje trce preko London bridza drzeci se za ruke. Pise kako se odmah setila mene cim je videla razglednicu. Lepo je kad prepoznas da te ljudi poznaju. I ja sam odmah pomislila na sebe kad sam videla razglednicu. Posle sam se pitala sta ce biti s tom razglednicom kad je naslede moji unuci, pod pretpostavkom da cu ih imati nekad. Da li ce i ona camiti u mraku neke fioke i cekati sledece raspremanje kuce ili sledecu generaciju da je baci u smece, kao sto ja sad skladistim razglednice svojih baka i deka i roditelja zaturene negde, i pri svakom spremanju ili seljenju razmisljam da li zaista nekom trebaju ili da ih bacim? Da li ce mojim unucima ova razglednica, koja mi je stavila osmeh na lice, biti toliko nebitna, kao meni uspomene moji predaka na razlicita putovanja u razlicite banje i primorska mesta neke bivse drzave? Da li ce time secanje na mene biti konacno, da li posle toga sledi brisanje i zaborav, kao sto ja ne pamtim i ne znam gotovo nista o svojim precima koje nisam direktno upoznala? Glupa razglednica, bolje da je odmah ja bacim, neko da decenijama skuplja prasinu i ceka da postane bezvredna i nebitna.

Jutros me je sacekao poklon od muza. Odlican lezbejski porno video. Ima neceg mnogo lepog u tome. I zato ga volim.