Mislim da ce ovo biti poslednji post na ovom blogu. Niko mi nikada u zivotu nije rekao nesto toliko ruzno.

Moje zelje su varljive. U zavisnosti od toga kako i koliko sam idem u zeljama linijama manjeg ili veceg otpora i uglavnom zelim ono cega se najmanje bojim, sto mi u datom trenutku izaziva malo ili nimalo munja i gromova u mojoj spontanoj i vrlo jakoj vizualizaciji stresa. Stoga, menjaju se iz dana u dan, ponekad i tokom istoga dana. Osim u par stvari vrlo sam nedosledna, pa i u zeljenju. Verujem da je to glavni razlog zbog cega se moje zelje ne ili prekasno ostvaruju. Ipak se tesim da moja duboko zakopana podsvest i istinska licnost znaju bolje od moje svesnosti i da me nepogresivo vode pravim putem. Sa druge strane, bojim se da ni u najdubljim delovima prave, zakopane strahovima sebe i dalje ne postoji nista osim straha. Da li je samo kriza ili trajno stanje tek smorila sam se na poslu za koji sam do pre nekoliko dana mislila da je najbolji moguci posao na svetu. Sada kad zazmurim vidim sasvim druge stvari. U stvari vidim samo jednu stvar, ostalo je forma.

Ovih dana sam prosto zaprepascena koliko su ljudi samocentricni, koliko su oni sami sebi, a onda nametnuto i drugima centar sveta i univerzuma, koliko je to JA izrazeno i jako, koliko ne ostavlja mesta za druge, koliko su bezobzirni u tom stajanju u sred svog ega i koliko nista drugo nije vazno osim njih samih i njihovih zivota, obaveza, potreba... I pitam se s obzirom toliko razliciti od mene kako uopste postoje, kako zive, kako razmisljaju, kako osecaju. I na kraju se pitam, majku mu, moze li se taj Ego nauciti, mogu li ja da naucim da budem egocentricna da bih se uopste snasla medju tim i tolikim egoima. Nije da ja do sada u svom zivotu nisam imala bas nikakva posla sa tudjim idejama samobitnosti, al moj svet funkcionise dijametrlno suprotno i uvek se iznenadim kad se susretnem sa egocentricnim bezobrazlukom i bezobzirnoscu. Jer to u mojim programima nacinja razmisljanja i ponasanja ne postoji kao opcija. Nikad. I sad se pod stare dane ucim da imam Ego veliki ko sam Univerzum. Da foliram da imam Ego i da razmisljam samo o sebi. I onda jos vise volim i postujem osobe koje umeju da stave i nekog drugog na to prvo mesto.

Mjenjam, mjenjam se. Vreme je da promenim jos nesto.

Ознаке: licno

Bila sam na Dylanu. Ja nisam nikakav fan. Nisam cak ni poznavalac lika i dela doticnog, osim onog najosnovnijeg. Verovatno bas zbog toga sam mogla puna dva sata da uzivam u koncetru neopterecena time kako pesme zvuce u originalu i zeljom da ih cujem bas takve da bih mogla da pevam i vristim naglas. Meni je gospodin Dylan priustio puna dva sata kompletnog uzivanja. Sa jezenjem u pojedinim trenucima, sa leptiricima u stomaku, sa suzama u ocima na pojedinim delovima i sa unutrasnjim vriskom tokom veceg dela konerta. Savrsen prateci bend, perfektni muzicari, od prvog do poslednjeg tona muzika koja je cisto uzivanje. Definitivno najbolji koncert na kom sam bila. Drugi po redu najjaci utisak. Zameraju mu na slaboj interakciji sa publikom, na tome sto nije pozeleo "Dobro vece, Beograde", sto se ni jednom toj publici nije ni obratio. Ja sam mu i to pribelezila kao jedan veliki plus. Nema umiljavanja, nema dodvoravanja, tu smo zbog muzike, sviraj, uzivaj. I to su uradili zaista maestralno, svirali su za sve pare. Sto se mene tice sasvim dovoljno. Dali su se muzici, a ne publici, a to i jeste bitno. On se smeskao povremeno. Mislim da je uzivao koliko i mi. Sasvim dovoljna interakcija, hemija. Ja sam povremeno zamisljala kako je prasio nekih cetrdeset godina ranije i da se nalazim na nekom takvom konertu, gde su devojke vristale i bacale mu odevne predmete na binu, gde je masa njihala i skakala u ekstazi... Bilo je na momente cudno slusati pesme nastale pre nego sto je moje postojanje uopste bilo u planu. Tako uzivo. Od coveka koji ih je pravio. Ja mu zameram sto nije svirao Just like a woman, i to samo zato sto je svirao na svim koncertima pre, i koncertu posle. I zato sto cela pesma malo vise od ostalih opisuje mene. Al je koncert bio toliko dobar da mu oprastam olako, s nadom da ce poziveti nepenzionisam bar toliko da ga cujem jos jednom. Ja sam izasla zaljubljena u sedamdesetogodisnjeg dekicu i nesto mladjeg gitaristu.

Inace smo imali srece celo vece. Jedna selebriti licnost, koja mi je bila neka vrsta idola u nekom ranijem zivotu, nas je zamolila da nasa dobra sedista zamenimo sa njenim jos boljim da bi sedela sa prijateljima. Tako smo dobili verovatno najbolja mesta u celoj Areni. Odmah do prolaza da moze da se skokne po pivo i na mestu iza koga nema nikog pa moze da se sutane i djuska bez da te neko vuce za rukav i moli da sednes jer od tebe ne vidi binu. Bina se videla savrseno. On je povremeno bio okrenut nama, povremeno parteru. Zvuk je bio sasvim dobar.

Jos jedna stvar koja je ucinila da konert ima posebnu draz. Nikakav videobim, nikakvi spektali i trikovi, nikakve vizuelne atrakcije, ceo fokus je bio na bendu i muzici. A vibracije muzike je povremeno tako pomerala stolicu da si mogao celim telom da je osetis. Fizicki osetis.

Posebna zahvalnost vise nego ljubaznoj devojci za sankom koja je otvorila nebrojeno piva dok nije pronasla neko koje nece da peni, samo zato sto sam je zamolila.

Organizacija je bila sasvim ok, ne bih imala sta da im zamerim. Imam malu zamerku na publiku koja je dolazila bukvalno ceo koncert. Svirka je pocela pred polupraznom Arenom, a zavrsila se pred punom. Ljudi su dolazili cela dva sata. Tribine su sedele. Sa tribina se cinilo da je i parter mrtav prilicno, al citajuci izvestaje ljudi koji su bili dole izgleda da i nije bilo bas tako. Sto i nije cudo s obzirom na prosek godina publike. Ali su zato uzvici i aplauzi izmedju pesama bili stvarno gromoglasni.

Dva sata carolije. Bobe, hvala.


Just Like A Woman

Nobody feels any pain
Tonight as I stand inside the rain
Ev’rybody knows
That Baby’s got new clothes
But lately I see her ribbons and her bows
Have fallen from her curls
She takes just like a woman, yes, she does
She makes love just like a woman, yes, she does
And she aches just like a woman
But she breaks just like a little girl

Queen Mary, she’s my friend
Yes, I believe I’ll go see her again
Nobody has to guess
That Baby can’t be blessed
Till she sees finally that she’s like all the rest
With her fog, her amphetamine and her pearls
She takes just like a woman, yes, she does
She makes love just like a woman, yes, she does
And she aches just like a woman
But she breaks just like a little girl

It was raining from the first
And I was dying there of thirst
So I came in here
And your long-time curse hurts
But what’s worse
Is this pain in here
I can’t stay in here
Ain’t it clear that—

I just can’t fit
Yes, I believe it’s time for us to quit
When we meet again
Introduced as friends
Please don’t let on that you knew me when
I was hungry and it was your world
Ah, you fake just like a woman, yes, you do
You make love just like a woman, yes, you do
Then you ache just like a woman
But you break just like a little girl

Ознаке: koncerti

Posle gomile ruznih snova probudih se i ujedoh se. Dok sam terala ostatke i secanja i pokusavala da raspletem san od jave proguta me zelja. Odjednom sam postala svesna slike. Odjednom se posle mnogih dana pojavio Odgovor. Sve je pocelo juce jos, tacno znam u kom trenutku, u kom udahu i izdahu sam se otvorila za sebe, nastavilo se uvece na casu i rezultiralo odgovorom direktno iz stomaka. Ne smem ni da kazem sta zelim, bojim se da cu pokvariti sve do kraja. A na slici je bio On, cist, mirisljav, zakacen za zdrav nacin zivota kao nekad, zaljubljen u mene. Bila je i neka beba na toj slici, prica o njoj, tacnije. Bilo je sve svetlo i vedro. Nije bilo lekova, alkohola i droga. Bilo je sunce, med i mleko i priroda. I otvorila se dusa da primi i da. Ljubav. Odjednom mi se ucinilo sasvim moguce da zivimo uredno i cisto, da imamo male rituale, velike ideje i mnogo snage, odjednom je sve izgledalo tako realno i izvodljivo. Paradoksi nase veze su nestali na trenutak i sve je bilo toliko lepo da sam se plasila da osetim zelju. Odjednom je sve bilo u redu i radili smo poslove koje volimo i svega je bilo, sve je izgledalo reseno i lako. Bar jedan odgovor imam, sta je to sto ja zelim. A bice sta ce biti. Mozda ce paradoks pobediti. Mozda ce otici, mozda se vratiti, mozda ce ostati i ponavljati istoriju po ko zna koji put, a mozda ce slika postati java, mozda cemo gajiti paradajiz u basti u zadnjem delu dvorista, mozda ce trcati kucici okolo, mozda ce sa radoscu raditi, mozda cu i ja biti ok, mozda cu mahati sa praga sa stomakom do zuba i osmehom na licu i nedostajace mi cim izadje iz dvorista, mozda ce biti ova sreca, mozda neka druga, future's not ours to see, que sera, sera

mislim da su dve najvece zablude coveka ideje da postoji tako nesto kao apsolutna sloboda i bezuslovna ljubav. ne postoje takve stvari. osim u retkim, izuzetnim slucajevima svetaca i ludaka, kod nas obicnih smrtnika sve je to obicna iluzija, san o kome su nas lagali.

budim se uzasno ljuta. nesrecna i ljuta. frustrirana sam razvojem situacije na poslu. sa muzem sam mnogo blize razlazu i razvodu nego prihvatanju i zblizavanju. finansijski sam prsotina. prsotina sam i inace, malo mi popustaju veze sa realnoscu. navucena sam na ksalol i ne vidim kako cu se skinuti u narednom periodu. ne vidim uopste kako i koje cudo trba da se desi da moj zivot postane miran i srecan, da se probudim i nasmejem danu koji dolazi zahvalna sto sam otvorila oci. ne nalazim tacku mira iz koje mogu da delam. besna sam na muza, besna sam na poslodavca, besna sam na porodicu, besna sam na sebe, besna sam na ceo svet. i ne trebaju mi ni utehe ni podrske, treba mi par dana mira i samoce da se saberem, da se preracunam, da prelomim, da odlucim, da odgovorim, da pitam, da bivam, treba mi nesto da jasnije vidim sliku, emocije su mi u haosu, uragani koji se neobuzdano i stihijski smenjuju, nenormalne stvari. prsla sam. treba mi lepak.

Ознаке: licno

malo sam bolesna ovih dana. rastavljena od mozga ponekad imam strah da ce ljudi pomisliti da se drogiram i da sam zato cudna, a ne drogiram se, samo nisam normalna.

juce sam od umora propustila da cujem sustinu koja mi je bila pokusana reci: promena, promena, promena. jutros je kliknulo tek sta mi je receno.

onda sam lupala i brkala dane, juce, danas, sutra, ponedeljak, sve je jedan veliki i ruzan d(s)an. odgovora na lupetanje nije bilo. nisam drogirana majke mi, samo sam luda i umorna i spava mi se. bzvz.

i ta nepregledna praznina, kako pogledam u sebe nepregledna praznina i tuga bez dna. pokusavam da mislim na sve te lepe stvari, na posao, na to sto treba da uradim, na tetovazu, na ljude, na sebe, al davim se u praznini tuge ili tuzi praznine, u svakomm slucaju davim se u praznini, od tuge.

s predumisljajem ili ne zaboleo me stomak jutros.

trazeci odgovor pokusavam da se setim imena. kao da je bitno.

samo me ne pitaj nista. pusti me da cutim. kako bese?

Ознаке: licno

U filmovima glavni junaci u ovakvim situacijama uvek imaju gde da odu. Ili negde ili kod nekog. Negde gde ce da sede dok ne svane i dok sve ne postane lako i jasno. Ili kod nekog ko ce da doda pice i nastavi da gleda tv. Gde je toplo i sigurno i mirno. Gde niko nece nista da pita, trazi i razgovara. Negde gde je nihovo The Mesto ili The Osoba. Jedina osoba sa kojom sam ja mogla da cutim o svacemu, pred kojom sam mogla da placem bez pitanja je mrtva. A ja jos uvek ne dozvoljavam sebi da razmisljam o tome. Samo mi mnogo nedostaje. Da razume sve dok cuti i gleda tv.

Ознаке: licno

zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem zelim da umrem

zivot ne bi trebalo ovoliko dugo i stalno da bude ovoliko tezak

Ознаке: licno

Evoluirala sam. U stvari sam degradirala, ali se vezbam u 'tralala-pozitivna-sam-ja-sve-je-super-zivot-je-lep-sve-ce-biti-bas-kako-treba' stavu, pa u duhu samoafirmacije, samoproklamacije, samoreklamacije, ovaj samoreklamiranja i slicno to se sad zove evoluirala sam. Skinula sam se s blogova, fejsbuka i nekih kvaziintelektualnih, kvazielitnih foruma i uopste svih mesta na mrezi koja sam posecivala, a imala su izvestan Sadrzaj i sad se urnebesno zabavljam na jednom punokrvno zenskom forumu, koga necu ovde da reklamiram jer mi zesce ide na klitoris uredjivacka politika. A otisla sam tamo da se lepo informisem o nekim kozmetickim preparatima pre no sto bacim pare koje jos nisam zaradila, al mi djavo, citaj dosada, nisu dali mira pa sam pocela da citam prvo intimne ispovesti i probleme, a zatim neselektivno sta mi dodje pod misa. Prvo me je izludjivala kolicina estrogena i perja na jednom mestu, nisam mogla da boravim duze od par minuta na tom mestu bez osecaja gadjenja i mucnine, al nisam ja samo mazohista, ja sam uporni mazohista pa sam vezbala. I sad se urnebesno zabavljam. Majko moja, kakve sve gluposti mozes pronaci i procitati na jednom mestu, kakvih sve idiotluka i kretenizama, debiliteta i misljenja. I onda shvatis koliko je u stvari tvoj svet, koliko god bio saren i raznovrstan, u stvari uzan i mali, selektivan, koliko u svom realnom zivotu privlacis slicno sebi pa se ne sreces sa toliko mnogo drugih svetova, potpuno razlicitih od tvog. I tako, malo provociram tamo, malo se smejem, malo nerviram, mnogo gubim vreme. Urnebesno je zabavno kad skontas da neko moze da misli nesto sto tebi ili bilo kome koga poznajes nikada ne bi palo na pamet. Bolje je i od smokve. Na koju me je pre par dana podsetilo, al ne mogu da me ubijes da se setim ni svog nika, a o pasvordu i da ne govorimo. Godine su prosle...

Nego, procitala sam danas da dosada ubija. Bukvalno. Kao naucna istrazivanja i sve to dokazali da ljudi koji se dosadjuju krace zive. Ako je to istina nije mi ostalo jos mnogo i bolje je da to vreme sto dosadnije iskoristim.

Nema nista od FEST-a ove godine. A toliko sam se nadala. Toliko ceznjivo prolazila pored Doma sindikata secajuci se. Dodzavola. Smrc. A nisam jos gledala ni Avatara. Prikazuje li se to jos uvek negde uopste?

Pitao me pre neki dan u svadji znam li sta uopste znaci "vaginalna manipulacija". Evo citam sad, edukujem se na tu temu i umirem od smeha. Iz nekih razloga koje necu da podelim sa vama.

Nego, evo, ova slika i ova recenica su obelezile moje leto trideseto, i, uopste, sumiraju sve to sto ja mislim o starenju i godinama koje slede:


there are no ugly women, only poor women

A jednom mozda i napisem neki ozbiljan post...

Ознаке: licno

Bila sam namerila da obrisem ovaj blog, tacnije da obrisem tekstove i privedem ga drugoj svrsi tj. nameni. Al sam se predomislila. Iz vise razloga. Ostace ovaj ovde ovakav kakav jeste, lican i prilican, a za tu drugu namenu pravim drugi.

Nego, otkrila sam Limundo. Navukla sam se najstrasnije. I sebe i svoje bliznje. Urnebesno je smesno kad kupis dobru majcicu za 10, i fenomenalnu haljinicu za 11 rsd. A mozes i da se otarasis svog nepotrebnog krsa. I radi adrenalin. I ima svega cega mozes da se setis. Tako da ako me nema u rl, tamo sam, igram se na Limundu.

A u rl toliko stvari ceka da se ja uozbiljim i prestanem sa prokrastinacijom...

Ознаке: licno