sve teze se sabiram. sve lakse oduzimam. sve brze tonem. sve sporije dizem. sve lakse zaboravljam. sve teze oprastam. sa krizom se borim iz dana u dan. nekad je porazim, nekad je pobedim, nekad je prevazidjem, nekad je prozivim, jos joj nisam popustila i prepustila se. lomi me. i sve manje znam. moja osecanja zbunjiva su. danas sam morala da secem da bih dosla do zakljucka. donelo je malo olaksanje. i novu krizu odmah posle. treba se izboriti sa vremenom i slikama, sa drugima, sa predstavama i senkama, sa sobom na koju sam navikla. i sto sam ja jaca jaca je i ona, i sto vise bezim brze me sustize i vuce da se vratim, sto vise idem napred jace me vuce nazad. kaze da me tek ceka vrhunac. kaze da ako pomislim da ludim da je u redu. kaze da ne zaboravim. a ja ni sa kim drugim ne mogu da pricam o tome, osecam se kao budala kad pricam o stvarima koje ni sama ne razumem. i je bio u pravu za dokolicu, to je jedna strana problema. da li zaista postoji i druga ili samo projektujem necu znati dok ovu ne prevazidjem i ne predjem na tu drugu.

jedva izdrzavam da se ne jedem. jos da prestanem i da se kidam.

Ознаке: licno