Nepogresivo i bez izuzetka se desava da onoga trenutka kad se opustim i pomislim/kazem kako je zivot dobar sranja pocinju da se desavaju. Najlogicnije objasnjenje mi je da bi se sranje u svakom slucaju desilo, ali da ga ovako mnogo vise primecujem, mnogo mu veci znacaj dajem i mnogo gore izgleda nego da sam i inace u sranju pa se dogodi jos jedno. Ovako taman se jedva slabim i nenaviknutim rucicama odrzavam na vodi i glava nenaviknuta na pozitivne i lepe misli pomisli "o kako je lep pogled odavde" i "kako je svet lep" naidje talas i poklopi me. Drugacija je perspektiva nego kad se vec nalazim pod vodom, davim se zaokupljena losim mislima i naidje talas, necu ga ni primetiti. Sklonija sam da poverujem ovom objasnjenju nego da sve pripisem baksuzluku, nemanju srece, marfijevom zakonu, slucajnosti ili tako nekom drugom sujevernom pokusaju.

Elem, iz krize u krizu. Kao neko ko je navikao da ceo zivot i od dva plusa pravi minus jako mi je tesko da se promenim i ostanem kul i kad me zahvati novi talas sranja. Dovoljno mi je sto se borim tako junacki sa sobom, svako dodatno sranje me zakucava nekoliko koraka u nazad. Nekoliko jedva napravljenih koraka. Ma sve je to sranje. Danas sam depresivna.

Ознаке: licno