u trenutku samo iscuri iz mene i odjednom se srucim kao da mi je neko sve kosti povadio a onda mi jos bacio planinu na me i nestane zivota iz mene, volje, radosti, energije, nestane svega ostane samo slabost a ako zagrebem po njoj,a grebem isplivaju aveti repetitivne boli i razocaranja. i nije bitno koliko je meni bitno i sve ja to znam, al meni je vrlo bitno u ovom trenutku sadasnjem da se djavli ostave da spavaju tamo gde im je mesto. to za mene sada, u ovom trenutku ne pretstavlja to sto jeste, pretstavlja nesto drugo i koliko god se borila, racinalizovala, govorila sebi, umanjivala, smirivala kad djavola probudis prekasno je. i znam sta treba da uradim, isto sto i on, a ne mogu. zato sto meni to nije to, meni je to cela personifikacija proslosti, hocu li pobediti ja nju ili ona mene i koliko god svesno bila svesna nesvesno je jace. jako pogresan trenutak za sve to. ponekad uspem da kazem ok je, al kad se ponadam padnem u trenu i u sekundi sve istece iz mene ostane samo supljina. i vise ne znam, koliko je ozbiljno i stasno to sto me baci na drugi kraj svemira da lezeci cekam...nesto.

pateticna sam, bljutavo pateticna kad sam srecna, ogavno pateticna kad sam tuzna.

Ознаке: licno