Jutros me je strelom u centar pogodio izvesni Bela, a na streli je pisalo: "Iz svesti nestaje ono sto je najvaznije i sto obicno ostaje; nestaje osecaj koji ume da razlikuje bivstvo i zivot; i nestaje instinkt koji ume da ostvari bivstvo u zivotu."

A kad se setim Bele uvek se setim i prve godine na Zanjicu i lika koji je parkirao svoj sator pored naseg i koji ga je citao da se inspirise, i kako se vec do sledece godine na Zanjicu mnogo toga promenilo, u meni, a tek do sledece godine na moru, sve je bilo drugacije. I opet se vracamo na tu strelu.

Ima taj jedan bloger koga posebno volim jer me podseca na mene u izvesnom periodu odrastanja kad sam jos imala licnih i dusevnih problema, jer sam imala i sebe i dusu pa sam mogla i da imam problema sa njima. Negde usput, na putu odrastanja, pokusavajuci da pobegnem od svega onoga sto mrzim, postala sam upravo to sto sam najvise mrzela, hodajuca praznina, izgubivsi i sebe i dusu, zaboravljauuci ne samo da bivam, vec i da zivim. I bude mi tako drago i toplo kad procitam da neko jos nije izgubio to, taj instikt koji ume da ostvari bivstvo u zivotu.

I sve mi je jasnije sta zeli da mi kaze. I sve mi se gluplje cine moje sujetne suze i pogresna tumacenja. I sve mi draze biva sto pored sebe imam nekog ko ce me podsetiti da sam se izgubila, i nece me pustiti da ostanem pogresna i nesrecna, promasena i udaljena od sebe, pa ma koliko da bolelo.

I onda sam gorko plakala jutros nad sobom setivsi se sebe.

Ознаке: citati, licno