Sanjala sam jedan san. Zvao se normalan zivot. Sanjala sam da ne zavidim gledajuci tudje slike jer mogu da kazem: "Hej, vidi kako je ovde lepo, hajde na prolece ili leto da idemo tamo". Sanjala sam da ne moram da stedim za neke obicne i neobicne stvari. Sanjala sam da se ne plasim da sam trudna, sanjala sam da imamo normalna radna vremena i vremena van radnih mesta, a dovoljno novca da skromnom detetu nista ne nedostaje. Sanjala sam da imamo dovoljno vremena i novca da odemo u bioskop, recimo, u pozoriste, na balet, na kocert, na zurku, u neko drugo mesto, na kafu. Sanjala sam da nismo stalno pod stresom i umorni i da u nama postoji jos nesto osim zelje za snom i krevetom. Sanjala sam da pokloni za rodjendan najmilijima i najdrazima nisu luksuz koji sebi ne mogu da priustim. Sanjala sam da nema zastrasujuce velikih dugova.

A onda sam sanjala jutros kako mu sedim u krilu, kako me drzi u zagrljaju i kaze: "Hej, pa ti imas prava da budes ti. I imas prava da mi kazes nesto tako glupo kao 'uhapsice te zbog dva drveta'". I odjednom sam shvatila o cemu prica taj covek i sta svo vreme zeli od mene, konacno sam razumela sta to trazi.

Negde usput sam zaboravila da zivim zivot. Nije da sam ikad bila majstor u toj disciplini, uvek sam imala poteskoca, al negde usput, neprimetivsi, sam umrla, prosto zaboravivsi da zivim.

Ознаке: licno