Juce sam mantrala da ne idem peske kuci. I nisam. Stigao je poziv u pravoj sekundi, bukvalno, sa idealne adrese i kola su se zaustavila tacno ispred moje zgrade. To sto me je dovezao cika policajac manje je bitno. Isto tako uopste ne sumnjam da sva ova moja negativna cantranja cine moj zivot bas takvim kakav jeste. Zato sam odlucila da danas pustim nesto veseliju muziku ili muziku za pms i raspremim kucu. Odlucila sam da kad, a ne ako, dobijem tu nagradu kupim mu sat za novu godinu. Sebi cu da kupim njegov osmeh.
Do kraja meseca treba ziveti iz dana u dan da bi se prezivelo. Treba prvo preziveti slavu, sa svim ljudima kojih na njoj nece biti. Onda treba preziveti sopstvene lazi.
Kad zazmurim vidim samo Mrtve, vidim samo Smrt. Proslost nikad nije izgledala toliko razdiruce bolna. U buducnost i ne gledam. Trazim utehu u jedninom sklonistu, a to je sada. A toga gotovo u mom zivotu da nije ni bilo. Moj se zivot pretvara u jednu veliku ironiju. Pitam se sta je sledece. Nadam se da nije to. A svasta mi pada na pamet. Hahahahaha, pamet....

Ознаке: licno