Juce sam imala dva znacajna uvida. Kad vas neko drma unutar vaseg sveta to dodje kao idealna situacija da ucitate u to sve ono sto vama odgovara. Kad vas malo prodrma neko spolja je idealna situacija da zastanete, stavite prst na celo, setite se i promenite. E pa juce sam se setila. Koliko sam glupa. Jer ne umem da cenim ono sto imam. A to sto imam je OOOOOOOooooogromno. Prema tome sto imam sve sto nemam je smesno malo i lako nadoknadivo. Sto i nameravam da uradim. Nadoknadim.

Jedini problem koji imam je u stvari sa Mrtvima. Sa tom gomilom ljudi koja nedostaje na slici sveta kakvog ga ja znam, poznajem i volim, prijateljskog sveta. E sad je sa te razglednice izbrisano mnogo, suvise mnogo ljudi, a ja ne umem da se izborim sa tim bas najbolje. Sanjam Mrtve, mislim na Mrtve, bole me Mrtvi... A ja i dalje samo pobegnem. Pokusavam da pobegnem.

Shvatila sam zasto po prvi ili drugi put u zivotu slusam muziku. Zahvaljujuci Severini, Emini, Mini, kako god da se zovu, doslo je dotle da se gotovo obradujem kad cujem Bajagu ili Riblju Corbu, a ako se slucajno nekoj radio stanici omakne Azra, o tome i da ne pricam. A od Dr Igija, Ivana, Kneza i ostale kompanije, cijih imena, hvala bogu, ne mogu ni da se setim imam horor fles bekove, tek sad shvatam koliko sam istraumirana devedesetim, iskreno se preplasim kad ih cujem, proslo je toliko vremena, odakle su opet isplivali. Stoga nije ni cudo sto moram malo da isperem glavu i usi kad dodjem kuci, sad mi muzika kuci dodje kao antiterapija, vracanje u normalnost. Antiterapija koju pocinjem da volim.

Ознаке: licno