Dobila sam posao. Juce se zvanicno i na precac zavrsio probni rad, i danas pocinjem da radim za pare. Ako dobijem i drugi necu znati sta da radim. One honorarne jos cekam.

Kad ti neko pokloni solju ne mozes a da svakog dana ne pomislis na njega. Nije to uopste tako jedan bezazlen poklon, kao sto na prvo razmisljanje izgleda. Solja svojim bojama i sadrzajem unosi sunce u moj dan. Pomisljanje na osobu koja mi je poklonila cini da se osecam bogatijom i srecnijom.

Osisala sam samu sebe. Posle celog leta premisljanja shvatila sam da bar jos dva meseca necu imati za frizera, a verovatno i nesto duze, odlucila sam, stala ispred ogledala, uzela makaze i za pet minuta zavrsila posao. Kosa mi nikad u zivotu nije bila kraca. I frizura je nikakva. I ruzna sam. Al bar je zdrava i ne nervira me vise kao ranije. A porasce. Taman za tih nekoliko meseci cu moci da odem kod frizera da ispravi greske koje sam napravila. Ionako se manje nerviram kad se unakazim sama, nego kad platim jos debelo nekome da me unakazi. I niko mi nije rekao "pa" ispred "lepo ti je". Jos uvek. Jedino se muz suzdrzao od komentara i rekao:
"Pa sto nisi bila strpljiva jos malo i otisla kod frizera"
Bili smo suvise umorni i razdvojeni da bih shvatila sta je hteo da kaze i da li mu se dopada ili ne, i koliko je to dopadanje, odnosno nedopadanje.

Najvece sranje u narednom periodu bice razlicitost smena. On iz kuce izlazi u sedam i vraca se posle osam, a ja krecem u cetiri i vracam se posle jedan, dva. Vidjacemo se dva minuta kad se ja budem vracala i budila ga da mi otkljuca vrata, posto je zaboravio svoj kljuc davno negde, i pre nego sto ponovo utone u san, i eventualno ponekad ujutru, ako ja uspem da se nateram da napravim pauzu u svom spavanju i budem budna izmedju sest i sedam. Najbolje bi bilo kad bih mogla da se naviknem da spavam samo cetiri sata dnevno, ali mislim da je to neizvodljivo, ni u praksi, ni po zdravlje. Kad ode po kljuceve ili uradimo nove necemo se ni vidjati osim u polusnu. Zato ce nam racuni za telefon biti...Pa recimo da ce se i telekom i telenor bas radovati. I vec mi uzasno nedostaje. Konstantno ponavljam sebi kako je ovo samo privremeno i kako ce biti bolje. Konstantno ponavljam i njemu. Da bi izdrzao. Da bi izdrzali. Nas dvoje koji smo nerazdvojni. I naviknuti da budemo nerazdvojni. I plasim se uzasno. Uslovni refleks. Treba da pazim. Na vreme ovoga puta.

Ознаке: licno