Imam jos dva dana probnog rada - sutra i prekosutra. Posle toga ce se znati. Danas idem na jos jedan krug razgovora za neki drugi posao. Cekam i neke mailove. Podigla sam kriterijume za trazenje posla. Mozda tako jednog dana doguram i do trazenja posla u svojoj struci. Ili nekog dobrog i zanimljivog, kreativnog i dostojnog moje pameti posla. Kvrc u glavi. Kvrc u proslosti. Kvrc.

Ima ta neka praznina koja nema veze sa Prazninom, praznina koja trazi popunjenje. A sve mi bedak da gledam filmove i citam knjige dok On guli svoje prste i trosi svoje noge na poslu, pa onda i ja izmisljam nesto, ili se samo osecam bezveze i prazno, pa bih, pa ne bih, pa bih ovo, pa bi ono. Glupo je to. I onda bude dan ko juce. Hormonalni. Nesto cu dobiti. Dete ili menstruaciju jos se ne zna. Smesno, ali nemamo pare za test. Toliko je jadno. Cekamo ili da se nesto desi, ili moju prvu dnevnicu, ili njegovu platu.

Razmisljam volim li ja da izigravam mucenicu. Onako kao moja majka. Ako me nesto muci u zivotu muci me to. Da ne licim na nju. A u poslednjih mesec dana bar troje ljudi je naglas primetilo da bas licimo. To dovodi do samoubistva. Bolje mrtva nego ona. Inace sam pre nekoi dan shvatila koliko na svoju majku ne gledam kao na ljudsko bice. Ona je za mene masina koja muci. Odbojnost. Mozda i odvratnost. Al ne Covek. I to je tako tuzno i grozno porazavajuce za mene kao bice.

Nedostaje mi tata. Sanjam i uvek ga sanjam zivog. Tako i razmisljam o njemu. Kad mi prodje Mrtav kroz glavu odmah se svicujem. Ponekad samo kad sam sama dopustim sebi da malo otplacem. Najvise zbog tog nekog deteta.

Nemam vise vremena da analiziram svoj bolestan odnos prema bolesnim porodicnim odnosima. Moram da se spremam za intervju. Fju. Fuj.

Ознаке: licno