Postoje neke reci posle kojih zelis samo da se povuces u neki skriveni cosak i pustis da iskrvaris na smrt.

Postoje i takva cutanja.

Reci su kao ostre strele sa otrovnim vrhovima. Cutanje je kao kamen koji ti je pao na grudi.

Postoje trenuci kad sa nadom gledas u buducnost verujuci kako je ovaj put pravi put i kako ovog puta ne moze biti lose.

Postoje trenuci kad se otvori zemlja i proguta te mracna provalija u koju beskrajno padas i padas i nikada ne padnes, osudjena na vecno padanje, a svakim trenom imas sve manje snage i sve manje nade.

Postoje dani kad si jak, kad je tvoj ceo svet i nista nije dovoljno veliko, tesko i nesavladivo. Postoje dani kada ustajanje is kreveta prestavlja ultimativni izazov, a bilo sto sto zahteva to izlazenje veliki problem.

Postoje kameni spoticanja, nekad su mali kao kvar kompa samo sto si ga popravio i jedva zaradio pare za nesto drugo, i veliki kao reci i nerazumevanje.

Mislila sam da zapisem da ne zaboravim. Cemu? Bolje da zaboravim sve do popodne. Nek ovo moje slabo pamcenje ima bar jednu dobru stranu.

Na poslu je manje vise sranje. Gazda mi uz narodnjake i silikonsku pomocnicu objasnjava kako Njegovo Velicanstvo On pravi Menadzera od mene. Mozda prodje kod plavookih i plavokosih jedva dvadesetogodisnjih devojcica koje ocigledno preferira i zbog kojih svakodnevno zivim u strahu da ce me pozvati i reci: "Kali, nisi zadovoljila nase kriterijume, idi kuci", i da cu ostati bez novca. Osecam se diskriminisano. Osecam se jadno.

A ono jedino sto je davalo smisao danu, njegov neodoljiv i topao miris koji mi ne da da zaspim kad u sred noci dodjem kuci, ne razumem, a on nece ili ne ume da se objasni. Samo me boli, do suza boli.

Ознаке: licno