I sinoc se desio. Trenutak. Jedan od Onih. Kada ti je kristalno jasno zasto bas On, od svih milijardi muskaraca na planeti zasto bas On. Kada se istina samo pokaze, tako jasno i tako iznenada da se zgrcis i zatvoris i ne umes ni da pokazes koliko je veliko to sto se desava. Ne mozes da pokazes. Kako se pokazuje nesto tako ogromno. I kad je potpuno jasno da je on taj, kako se ofucano kaze pravi. I pocnes da preispitujes sebe koliko si ti u nekim situacijama bila pogresna. Ti trenuci ciste nesebicnosti, potpunog davanja bez da ocekujes da se nesto vrati su najcistiji i najsvetiji u jednoj ljubavi.

Vec sam bila u polusnu. Izasao je sveze istusiran iz kupatila posle trinaest sati napornog rada i samo rekao.
"Slusaj, ako te to toliko muci ne moras da radis, nemoj se cimati oko toga ako ces se osecati lose, ne moras da radis, takav je i bio dogovor, da ja radim dok ti pozavrsavas sve, prezivecemo i sa mojom platom, nemoj raditi nista zbog cega ces biti lose, ne moras da trazis posao uopste."
Uspesno sam se nerasplakala u trenutku zatvorivsi se u sebe. Rekla sam samo:
"Hvala ti."
I:
"Mislila sam da sam to dobro skrivala."
Samo se nasmejao:
"Dobro skrivala."
A jesam, majke mi, cak je i meni samoj trebalo nekoliko dana da provalim zasto sam lose i sta se u meni zaista desava. Razbijajuce je to kad te neko vidi i poznaje bolje nego samu sebe.

Ознаке: licno