Nerviraju me te godine. Mislim nerviraju me sto prolaze tako brzo. I nerviram samu sebe sto ih pustam da prodju tako nezapazeno, beskorisno, bledo. Muci me ovih dana zal za mladoscu mnogo vise nego ikad pre. Sve se nesto secam kako je bilo, tacnije, kakva sam bila i sve mi se nesto cini da sam bila mnogo bolja nego sada. Nista od 'svakoga dana u svakom pogledu sve vise napredujem'. Dopustila sam da idem u suprotnom pravcu. I zasluzila sopstveni prezir. Tek za nijansu sam bolja, u svojim ocima, od onih dobrih devojcica, koje su na vreme pozavrsavale skole, poudavale se, nasle poslove na kojima ce ostariti, dobile decu, pa sad na fejsbuku umesto svojih slika stavljaju slike svojih beba. I to samo zato sto mi se od toga povraca. Inace sam imala u prethodnim neslavnim danima i trenutke kad sam zalila sto nikad nisam mogla da budem dobra mamina devojcica. Kao sad bih bila srecnija. Litl morgen. Ne mogu, jace je to od mene. Imam neku urodjenu ili vrlo rano stecenu i duboko usadjenu odvratnost prema dobrim devojkama. I dobrim decacima. Diskvalifikujem ih na pocetku. Necu da se druzim. Isto je i sa klasicno lepim osobama. Onim za kojima se svi okrecu i uzdisu. Kad vidim takve prosto vidim neku sluz kako se sliva s njih. Napravim facu kao da sam videla povracanku. Imala sam samo jednog klasicno lepog decka u svom zivotu, cisto eksperimenta radi. Nije uspeo. Ni eksperiment, ni veza. Verovatno postoji neko ime za taj moj poremecaj, neka dijagnoza, a da nije bunt i nezrelost.

Primecujem da godine, ove srednje, vecini muskaraca daju neki smek, postaju mnogo zgodniji i privlacniji. Svi ti stomacici u najavi su urnebesno simpaticni. I seksi. Plocice su totalni aut. Slicno je i sa zenama. Nezrela, mladalacka tela mi izgledaju perverzna iz ove perspektive. I fuj. Volim te znake izvesnih godina, zrelosti i iskustva na telu. Pitam se kako li ce biti za deset, ili dvadeset godina. Zene propadaju mnogo brze nego muskarci. Vecinom.

I primecujem kako postajem izbirljiva, kako mi kriterijumi rastu. U svemu.

Dobila sam razglednicu od Najbolje drugarice iz Londona. Na njoj su dve gole zene koje trce preko London bridza drzeci se za ruke. Pise kako se odmah setila mene cim je videla razglednicu. Lepo je kad prepoznas da te ljudi poznaju. I ja sam odmah pomislila na sebe kad sam videla razglednicu. Posle sam se pitala sta ce biti s tom razglednicom kad je naslede moji unuci, pod pretpostavkom da cu ih imati nekad. Da li ce i ona camiti u mraku neke fioke i cekati sledece raspremanje kuce ili sledecu generaciju da je baci u smece, kao sto ja sad skladistim razglednice svojih baka i deka i roditelja zaturene negde, i pri svakom spremanju ili seljenju razmisljam da li zaista nekom trebaju ili da ih bacim? Da li ce mojim unucima ova razglednica, koja mi je stavila osmeh na lice, biti toliko nebitna, kao meni uspomene moji predaka na razlicita putovanja u razlicite banje i primorska mesta neke bivse drzave? Da li ce time secanje na mene biti konacno, da li posle toga sledi brisanje i zaborav, kao sto ja ne pamtim i ne znam gotovo nista o svojim precima koje nisam direktno upoznala? Glupa razglednica, bolje da je odmah ja bacim, neko da decenijama skuplja prasinu i ceka da postane bezvredna i nebitna.

Jutros me je sacekao poklon od muza. Odlican lezbejski porno video. Ima neceg mnogo lepog u tome. I zato ga volim.