Mnogo volim jutra. I volim tisinu. Jutro je onaj deo dana kad sunce pocne da izlazi, pa do trenutka dok se vecina ljudi ne probudi i ne krene na poslove, ili za njima. Jutro je, dakle, promenljiva kategorija. Kao vrlo dnevni tip, ne priznajem za dan onaj deo dvadesetcetvorocasovnog ciklusa kad sunce nije na nasoj strani. Leti jutro traje satima, od 4-5 pa do 7-8, a zimi je nekad jedva i primetno i traje tek toliko koliko suncu treba da se rodi i svetlosti da pobedi mrak. Ne znam da li to ima neke veze za mojom podsvescu, sa arhetipovima i iskustvima mojih predaka, sa nekom simbolikom, ali u mom licnom svetu svetlo je dobro, mrak krije zlo i noc je samo nuzno zlo. Svi ti izlasci i dobri provodi, i sva ta zezanja, i sve te sjajne stvari (jer kad malo razmislim zivotna iskustva sam sticala uglavnom pod okriljem tog zlog mraka) nisu uspele da me promene, svitanje je i dalje najlepsi deo noci.
Jutra su samo moja. Tad cutim i uzivam u cistoci sveta, u lepoti i nevinosti dana, u velicantvenosti trenutka i svega sto u tom trenutku postoji, tako sjajno i mirno, ponovni pocetak, ponovna sansa, novi dan. Nekad napisem nesto, nekad uradim nesto, nekad mi zbog nepaznje promakne, ali najvise volim da sa soljom necega po zelji sedim na terasi koju nemam i gledam kako dobro pobedjuje zlo, kako se dan sa lakocom svakodnevne mnogomilenijumske rutine ponovo radja, i kako je svet u tom trenutku jedno savrseno mesto i budem. Eto, ako bi moglo, nista vise ne zelim, zelim tu kucicu na selu ili moru (sa brzim internetom), sa terasom koja ima najlepsi pogled na izlazak sunca, sebe dovoljno cistu da mogu da se probudim u svakom danu dovoljno rano da zivim taj trenutak, jos par sati za sebe i svoju dnevnu rutinu, pa moze da pocne i taj dan.
Jos samo da smislim sta bih radila i od cega bih zivela na selu...