Nakon sto sam ispostovala zakone fizike i potpuno pukla pod pritiskom mesec dana nisam radila apsolutno nista. Sve sto je trebalo da uradim samo sam sklonila u ignore (da ne upotrebim neki nekulturniji izraz) folder u svojoj glavi, izlezavala sam se i gledala sto gluplje emisije na tv-u, posecivala forume, blogove, fejsbukove i sajtove koji zahtevaju sto manju upotrebu sive mozdane mase. Nisam ni jednom sela na prostirku, nisam nista uradila povodom radova koji me cekaju, procitala sam pet stranica knjige, koja mi se dopala, ali sam zakljucila da zahteva suvise napora za citanje pa sam je ostavila pored kreveta, kao dekor. Naravno, posto nista nisam uradila, a trebalo je mnogo toga, obaveze su se nagomilale, pritisci pojacali i u mnogo sam goroj poziciji nego pre mesec dana. Ali moja pozicija je drugacija. Sad sam umorna od neradjenja nicega i zeljna posla, napredovanja, rada, borbe, puna sam nade i entuzijazma i vidim svetlo na kraju tunela. Za pocetak prostirka je aktuelna ponovo. Tuzno je koliko sam za samo mesec dana nazadovala, al sta je tu je. Cim generalno sredim kucu vracam se radovima. Trazim posao. Vracam se u zivot.

Neko sa kim delim zivot godinama i za koga sam mislila da mu svaku misao i svaki stav znam iznenadio me. Zaprepastio. Najpozitivnije moguce. Nacinom i temama o kojima razmislja. Koliko sam malo poverenja imala u njega i koliko mu malo kredita davala. Ispostavilo se kao moja greska. Mozda cak i najvise predrasuda imam prema osobama koje su mi najblize i za koje mislim da ih najbolje poznajem. Sto nije lepo od mene.

Pokusavam da napisem pricu.